Nepodnošljiva lakoća postojanja

Ono što se događa samo jednom kao da se nikad nije ni dogodilo. Ako čovek može da živi samo jedan život, to je kao da uopšte ne živi.

Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ga ne može uporediti sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.

Metafore su opasna stvar. Nije preporučljivo igrati se s njima. Ljubav se može roditi i iz jedne metafore.

 Težina, neophodnost i vrednost su tri međusobno povezana pojma: teško je samo ono što je neophodno, samo ono što je teško ima vrednost.

Onaj ko ne misli na svoje telo, postaje njegova žrtva.


Nije li događaj utoliko značajniji i dragoceniji što je više slučajnosti potrebno da do njega dođe?

 U nužnosti nema čarolija, a slučajnost ih je puna.

 Može se s pravom prebacivati čoveku da je u svom svakodnevnom životu slep za neke slučajnosti, pa mu život zbog toga gubi dimenziju lepote.

 Kada živite samo za muža, to onda nije vaš život.

Upravo onaj ko je slab mora znati da bude jak i  otići ako je onaj jaki previše slab da bi mogao povrediti slabog.

Onaj ko traži beskraj, neka zatvori oči!

                               

Ono što nismo sami odabrali ne možemo smatrati za svoj neuspeh.

Buka ima jednu prednost. U njoj se ne čuju reči.

Muzika, to je negacija rečenice, muzika je antireč.
                                      

 

Ljubav je naša sloboda.

Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovinom.
                                  

 Tamo gde govori srce, nije pristojno da razum stavlja svoje primedbe.

 Možda nismo u stanju voleti se upravo zato što želimo biti voljeni, to jest zato što od onoga drugoga tražimo nešto (ljubav), umesto da mu prilazimo bez zahteva i tražimo njegovu prisutnost.

 Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, nego juri u ravnoj crti napred. To je razlog zašto čovek ne može biti srećan jer je sreća čežnja za ponavljanjem.