~ Ivo Andrić ~

Ali dan prolazi i veče se približava, a kiša ne prestaje. Laka i fina kao vilinski veo, a teška kao planina, neprimetno vas je odelila od sveta i prikovala tu, gde je život moguć samo kad sunce sija. Da hoće bar da dođe noć! Ali neće. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što imena nema i što je samo - vreme za kišu.
                                     

 

Žeđ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

 Osmehuje se. Tada joj se oči žare a razdvojene usne lagano podrhtavaju, kupe se jedva primetno, kao od pomisli na nedozrele voće. Taj retki osmeh, sastavljen od skupocenih protivnosti — svetle oči i laki grč usana — nestaje brzo i potpuno, i tada meni izgleda da nije nikad ni bilo. Tako je nestvarno kratak i tako se lako briše.

Šta sve nije viđeno i rečeno i šta sve neće ostati zabeleženo? Šta sve nisu ljudi uspeli da kažu jedan drugom i sačuvaju zauvek? A ovaj osmeh, mađiju njegovog kratkog veka i brzog nestanka — zar nikad, niko, nikome?

                                              

Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe.

Ništa živ čovjek ne može izgubiti što mu jedno proljeće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovjek trajno nesrećan, dok Bog daje da se duša liječi zaboravom i zemlja obnavlja proljećem.

                                         

                                                 

  Lanjska pjesma

Mirišu silno bijeli cvjetovi

i pada sitna kiša proljetna
ja kisnem sam.

O nitko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez ikog svoga
u zlatno proljeće.

U srcu mome nema ljubavi
u srcu mom su tavni spomeni
davni i mučni.

Silno mirišu bijeli cvjetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi
Sam i žalostan.

Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još po neku šetnju između očekivanog i neplaniranog. 

                                   

 Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas....
 

O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
                                      

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.


Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume, ne sme ili ne može da se bezazleno smeje.

                                     

 

                                                    Ni bogova ni molitava

Ni bogova ni molitava!

Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i vječno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mjesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gdje bih najposle našao ono
Što sam oduvijek uzalud tražio ovdje:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

                                                                                         

                   Neither gods nor prayer                       

Neither gods nor prayer!
Yet occasionally I’ll hear in me
Something like a praying whisper.
That’s my old and eternal wish
Appearing from deep within
And soft-voiced it asks for a bit of room
In one of the infinite heavenly gardens,
Where I would finally find that
Which I always sought here in vain:
Breadth and vastness, an open view,
A little respite.

  Nije daleko ono što je daleko,nego ono što do srca mosta nema.

Ponekad je svijet oko mene beskrajan, savršeno lijep a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja...
A ponekad se sav svijet ispriječi preda mnom kao nedogledan, mračan tjesnac, ne širi od iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti...A znam dobro da proći ne mogu, ali
i da propasti ne smijem..