Plavi sanjar

Dozvolite mi da vam predstavim

sanjara sa snovima plavim.
Pesnik se nikad sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja ko i svi ljudi
a iznutra — pravo pravcato dete.
I to — dete koje se čudi
ponečemu što rade ljudi.
Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose — jezerce
po kome najlepše lađice plove.
Roj svitaca i buket cveća —
to je za njega najveća sreća!
Pesnik je srećan i kada pati
i opet — tužan u bašti sreće.
Pesniku svaka pesma uzvrati
po kap detinjstva, kao proleće.
Kad jutru sine slavuj u glavi
prvo se bratu pesniku javi.
Tada on luta kroz polja raži
ko da se u bulke zaljubio
I SVE TAKO, KAO DA TRAŽI
NEŠTO ŠTO NIJE IZGUBIO …
Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.
Kad ih nađe, pesnik je tužan
i ceo svet mu postane ružan.
A kada nađe — sunce obasja
brežuljke s krunama cveća i klasja.
Pesnik se smeši i trepti, trepti
u duši sveta ko zlatni leptir.
Malo čupka travke za kose,
malo mazi ive na međi,
malo niže jagode rose
na pozlaćene končiće žeđi …
Pa siđe u neku zavičajnu dolju
da pesmi otkrije tajnu.
Jer, pesnik voli, to nisam reko,
kćer jedne tihe sunčeve bašte,
koja boravi negde daleko
u predelima njegove mašte.
ZBOG NjE ON, DECO, SVAKOG
DANA OSEDLA BELOG KRILATOG ATA,
I ZBOG NJE JE TAJ SIN ROSNIH POLJANA
IZUČIO BEZBROJ ZANATA!

Nije ona jedina na svetu

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

Moja kći

Maslačak bi
pred njom klek'o!

Kad se ona
poljem šeta.

Ja sve strepim
da je neko

Ne ubere
mesto cveta!

Poljubac

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljupca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!