Meša Selimović~ citati

                 * Slab je koji traži, a slabo je i što se od njega traži.


 - Šta je prava ljudska misao?                                
 - Koja se obično nikome ne govori.                            


                                         * Nije čovek ono što misli, već ono što čini.

-Rasuli smo se, samo nas nesreće okupljaju.                      - Svako svoje zna.
            

              *.. nesreća je što kod nas svako misli da je na pravom mestu,
i svako svakome je mogući suparnik ; ljudi preziru one koji ne
uspeju, a mrze one koji se uspnu iznad njih ; navikni se na prezir
ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne
ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne
upiri prstom na tudje nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to
ne moraš dokazivati.

-Oslonimo se na ljudske poroke, kad ne možemo drukčije.                


                                      * Nekad i sad to su dva čoveka.


- Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.                        - Ko oprosti, on je najveći.

                                    * - Mi nismo nešto u nečemu, vec ništa u ničemu.

*-Možda je potrebno vratiti se na sam početak. Čuti prvobitnu riječ - LJUBAV, doživeti je ponovo, istinski. Shvatiti je kao glavnog pokretača sveta. Da nam ljubav bude put i da se više nikada ne izgubimo!


-Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću; uvek će me zbunjivati neobjašnjivošću svojih postupaka.

                                 

*-Svako treba da se drži svoje staze, da ne skreće na tuđu. Ne znam, doduše, koja je staza moja, ali znam koja nije.

                                     

-Nešto čudno izrasta iz dalekih sećanja, ne slike, već raspoloženja, ludost strasnih a praznih čežnji mladosti. Zdravo besmislena, užarena mladosti, vaskrsla u pesmi. I suze me guše u grlu, ni zbog čega, zbog svega, zbog pesme... (Tišine)

*-Nezadovoljstvo je kao zver:
nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

- Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće.

*- Čovek treba da se odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbežni. Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.

                             

- Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini i najćešce bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, a u drugi  će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne verujem da mi je unapred zapisan put kojim ću proći, ne verujem u neki naročit red ovog sveta. Ne odlučujemo, već se  zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku mešanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš ili potoneš.

*- Od svoje muke nisam uspevao da stvorim ni veliki bol ni veliku misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi, i nije mi žao što je tako. Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, hteo bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče.

-...volim proleće, mislio sam, volim proleće, neumoreno i neotežalo, budi nas vedrim lakomislenim zovom da počnemo iznova, varka i nada svake godine, novi pupovi niču iz starih stabala, volim proleće, vičem u sebi uporno, prisiljavam se da poverujem, krio sam ga od sebe ranijih godina, a sad ga zovem, nudim se da me obuzme, dodirnem cvet jabuke kraj puta, i glatku novu grančicu, sokovi žubore njenim bezbrojnim žilicama, tok im osećam, neka mi kroz jagodice pređu u telo, jabukov cvat da nikne na mojim prstima, i prozirno zeleno lišće na mojim dlanovima, da budem blagi miris voćkin, i njena tiha nebriga, nosiću ocvetale ruke pred zadivljenim očima, pružaću ih kiši hraniteljki, u zemlju ukopan, nebom hranjen, proljećima obnavljan, jesenima smirivan, dobro bi bilo početi sve iz početka. 

*-Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno... Samoća boli...
Odbijanje boli... Gubitak nekoga boli... Želja boli...

-Govorio sam mu: ako ti nije stalo do nje, ne gubi vreme uzalud;
ako te neće, nađi drugu; ako je voliš i ako te voli, otmi je..

 *-Uvek postoji neko ko nas čeka na kraju puta, na kraju dana, svega… Uvek...Uvek postoji neko ko nas voli baš takve kakvi jesmo....

                                         

 - Svako ima pravo da čuva svoju misao ,ma kakva da je,a nije uvek lako reći,često se vrtimo kao vetrokaz i ne možemo da odredimo svoj položaj,izbezumljeni nesigurnošću.Vrtimo se između očajanja i želje za smirenjem i ne znamo što je naše.Zaustaviti se u jednoj tački,okrenuti se prema jednoj strani,to je ono što treba ,a što je teško učiniti...              

*- Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svetlije i svežije, kao da se prozori na kući otvore.

 O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima, o životu, o prirodi, o radu, o smrti, zaista o svemu jer teško da ima stvari o kojoj čovek nikad nije pomislio. Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovek pravedan i da se ne truje ružnim mislima. Mučno bi bilo živeti obeshrabren, treba videti i onu stranu koja nije protiv čoveka..  

                                    

                       

-..moram da budem svoj vlastiti vodič, prvi i poslednji putnik na putu kojim samo ja mogu proći.

                                        

*-..ne postoji čovek, koji može ukorak da prati moj put odavde do večnosti, jer tu stazu ne vidim ni ja, a kamoli neko drugi. Ja je osećam, i nagonski koračam, smelo, sam sebi vodič...

-Surovo je da joj otkrivam svoju nejasnu misao. Ovo je za nju noć nade, ne veruje joj suviše, ali se drži za nju, i ne treba da je odmah ranjavam. Prisiljavam i sebe i nju da zaboravimo senku što se javila, mrtvom rukom prelazim preko njenog mladog tijela što se ne brani, i osećam se kao da činim prestup, jer me ne opravdava želja.
                                         

 *- Baš ništa čovek o čoveku ne zna.

-Čovek nikada ne treba da ode, kad ima razloga da ostane...

*-Hiljadu puta se pokaješ za ono što kažeš, retko za ono što prećutiš, znao sam za tu mudrost kad mi nije bila potrebna. 
                                         

-Ostaje tako da živi želja i vjera da će jednom doći sanjani raj, a s tom željom lakše se živi.

*- Postoji li prošlost, ili je sadašnjost zatrpava, kao korov? Ili postoji samo prošlost, jer sadašnjosti nema; spoznaćemo je tek kad prođe. Ima li u životu išta jednostavno i rešljivo, ili je sve čvor i tajna?

                                       

 -Grešne misli su kao vetar, ko će ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo.

*-Nikad  čovjek ne sme misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo.

-Moja nada je odjednom digla glavu.

                                       

*-Ljudska misao je nesiguran talas što ga podiže ili smiruje ćudljivi vetar straha ili želje.

- Sve ima svoju vrednost i težinu, ni manju ni veću nego što je ima, a nama izgledaju različite. Jedne nevolje vreme čini lakšim, druge težim. Mi se menjamo, svet ostaje. 

*-Ne muči me nesanica što sebi nešto prigovaram, nikakvo zlo nisam učinio nikome, a dobra sam učinio koliko sam mogao, ali to nije za pričanje, pričati o učinjenom dobru znači isprljati ga.

-Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmeh..

                                                

*-Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje verovatno, ali je plemenitije. I lepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život...

-Da nam ljubav bude put i da se više nikada ne izgubimo..

*-Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti. 

-...da ostanemo ovo što smo. Sutra. I uvek. Deca.Ne veliki, ne odrasli.Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo, da ne gledamo vučijim očima i da se uvek prepoznamo kada se sretnemo.

                                       

*-Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu meru, svoju i tuđu? Gibitak je što je ta mera sitna, a dobitak što ne tražimo više..(Tvrđava)

-Kiša pada danima, zlobno skakuće po ćeramidi starog tekijskog krova, vidik je zamračen, nejasan, po tavanu iznad moje glave hodaju nevidljive noge, ima jedna greda koja udara u glavu, ima jedan vetar koji lupa kapkom, i jedan miš koji viri iz ćoška. Ima jedno detinjstvo koje tužnim očima gledam iz mraka.(Derviš i smrt)

*-Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost.
Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove.(Derviš i smrt)

-Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud. Nećete postati bolji, nećete postati JA, jer treba vam i duša. A nju mi ne možete uzeti i sve dok je imam, ostaću ČOVEK.

                                       

*-Najteže je objasniti ono što je najjednostavnije.(Tvrđava)

- Život je izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora a pravi kako hoće. Život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.

*- Zar postoji išta osim večeras? Još si suviše budna. Sami smo u ovom krugu svetlosti. Sami smo u ovom velikom svetu. Pokušaj, zamisli da ti je lepo, i da sam ti potreban. Ako se dovoljno uživiš, biće gotovo istina. Meni je već lepo, potrebnija si mi od vazduha, večeras, uvek, napolju je ledeno, ničeg nema. Zagrli me jače, priveži me uza se i za ovo mesto.-(Tišine)

                                       

-I zauvek sam ostao gladan ljubavi i pažnje, niko me u životu nije mogao iznenaditi grubošću, uvek sam je očekivao, a svako me mogao pridobiti pa i prevariti pitomošću, nežnošću, prijateljstvom, pa i kada bih se prevario, opet sam uvek bio spreman da naletim na isti mamac.-(Sećanja)

                                         

*-  Sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovek ne sme predati.
Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve
teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad
pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i
svet vise nije skučen, ni pun pretnji."

- Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.(Tišine)